Irena Javorski

NOVI JERUSALIM

Proza

Irena Javorski

Sicilija

Sedeo bi ispred televizora. Nije ustajao. Zatvorio se u sobu. Imao je dvadeset devet godina. Možda pedeset i četiri.

Sedeo bi i gledao. Gledao i sedeo. Vozio se isljučivo taksijem. Izlazio bi povremeno. Da baci đubre i kupi hranu. Ne dalje od radnje i kraja iz koga se nikada nije pomerio.

Igrao je igrice na kompijuteru. Zaboravio kada je to bilo. Počeo da sluša opere. Čarobna frula i tome slčno. Mezzo, njegov omiljeni televizijski kanal.

Ne, nista moderno. Moderni balet prezire. Samo se divi veštini mršavih igrača. Ništa drugo. On voli operske dive i ponekad otvori prozor.

U poslednje vreme ništa ne može da ga opusti. Ne oseća se mlado. Želi da pročita Prusta. Nedavno je otkrio njegova sabrana dela. Na polici, kod prijatelja. Knjige pripadaju prijateljevoj ženi. Pitanje da li ih je i ona pročitala.

Prust govori o besmislu, čini mu se dok čita, ali nije siguran. Sluša Karmen i spava. Šostakovič mu se ne sviđa zbog melodija i ritma.

Nedavno se poverio prijatelju. Postoji jedna jedina stvar koja ga opušta i prebacije u drugu dimenziju. Reklama za Siciliju.

Šljunkovita plaža. Devojka se ne vidi. Znamo da slika fotoaparatom. Gledamo iz njenog fokusa. More. Mladić stoji u punoj opremi. Peraja, maska, odelo za ronjenje i cevčica za vazduh. Ona mu daje uputstva. Pomeri se levo, pomeri se desno. Sad ispadaš iz kadra. Idi unazad, još, još...More se širi i sija. Mladić se udaljava od objektiva polako. Ide u nazad. Odavno je prošao plićak. Ona nastavlja da daje uputstva. Voda mu je do struka. Voda mu je do grla. Na kraju, vidi se cevčica. U tom trenutku ona slika.

Skakavac

Sve je bilo na svom mestu. Nalik uobičajenoj sceni iz neke iznajmljene sobe. Ukoso od prozora, postavljen krevet. Ležao je obučen po sredini. Noć. Pušio je u tišini. Nije spavao, jer nije voleo snove, oni su ga bespotrebno uznemiravali, od njih nije imao nikakve koristi, sem da ubrzano diše i jedva dođe sebi. Pogled mu je lutao kroz tamu. Kroz malo prozorsko okno videlo se nebo boje mastila. Čula se voda, negde ispod metalne gvožđurije, uspavljujuće lupkanje nejednakog ritma. Gotovo da je mogao osetiti hladnoću te tamne tečnosti koja se širi. Sve se pomeralo neprimetno: on, krevet, biljka mesnatih listova, nalik patuljastoj palmi.

Iz daleka brod nije ličio ni na šta. Zarđali kostur, nabacano gvožđe vezano mostićem, mestimično potopljenim uz obalu. Pluta u nizu istih olupina, poređanih pored mostova. Mora da je nekada dobro služio, kao brod za ribolov ili prenos šljunka, ali samo okrugli prozori odaju njegovu pravu namenu. A, i rđa je uzela maha. Više je ličio na splavove kakvi se mogu naći niže, niz reku; zaboravljeni od strane svojih bogatih vlasnika, tonuli su izgubljeni u zelenilu.

Sa vlasnicom nikada nije razgovarao, okrznuo bi je pogledom, ovlaš, kada bi izlazio napolje. Zaticao ju je na pramcu, malo pre podneva, kako se odmara na rasklimatanom ligeštulu, duboko uvlačeći dim cigarete. I tako iz dana u dan, već dva meseca mu se smešila, podižući jagodice. Uveče se obično vraćao kasno, ponekad pripit, iz grada, polako prelazeći mostić koji je škripao pod težinom njegovog tela. Približavajući se, činilo mu se da ga neko posmatra sa jednog od okruglih, masnih stakala potpalublja. Stigavši do uskog hodnika, koji vodi ka njegovoj sobi, zastao bi oslušnuvši. Ali, čuo se samo zveket posuđa, koji je dopirao iz kuhinje. Voleo je taj zvuk, ni sam ne znajući zašto.

Obukavši izgužvano odelo i košulju prljave kragne, Skakavac je pogledao kroz prozor. Reka se sijala na suncu. Dan se ni po čemu posebnom nije izdvajao, ili je on bar tako mislio. Pre nego što je uspeo da navuče sako, već je stajao na šetalištu, zaslepljen svetlošću. Dugo je posmatrao blatnjavu vodu, mnoštvo sitnih talasa, formiranih u pravcu duvanja vetra. Kada ne radi, on gluvari i čeka. Prošao je ispod Gazele, Železničkog mosta, ciglane, dimnjaka i olupina boje meda. Stoji pored radionica čiji šefovi voze kola sumnjivog porekla. On gleda u zid male kuće, traku neba, ispran crep, ciglu boje terakote. Sve ga to podseća na Buenos Aires, gde nikada nije bio, ali bi voleo da ode. Misli kako je zid oduvek ovde i kako će tu bled stajati i kada on naprečac umre. Želeo bi da se pretvori u zrno peska.

Jednom mu je ponudila večeru, tek pošto se bio uselio, na početku leta. Ćutali su. Tada su prvi i poslednji put jeli ribu, neobičnog ukusa, sa krompirom ispečenim u rerni. Smogavši snage prekinula je tišinu. Još tada je rekla da se neko raspituje za njega. I on sam bio je ubeđen da ga prate. Uprkos ožiljku, tom malom udubljenju, na desnom obrazu, verovatno od vrha neke oštrice, Skakavac je i dalje bio privlačan.

-Veoma ste tajnoviti, a imate i novac- reče ona.

Da je hteo, mogao ju je svući kao kakvu žensku iz jeftinog hotela. Ali to više nije bio njegov stil. Hteo je da ga ostave na miru.

Sada stoji na molu i gleda u pravcu starog mosta. Izgubljen u gomili ljudi posmatra akrobatu i čeka. Akrobata je, koliko je publika sa te udaljenosti mogla da vidi, odugovlačio. Mlatarajući nogama kroz vazduh, sedeo je na ivici mosta. Njegovi pomoćnici su bili svuda oko njega, a ispod je čekao čamac. Poigravao se njima nemilosrdno, odlažući ono neizbežno, posle tolikih priprema i mentalnog napora, taj salto mortale, ono na šta svako pomisli prelazeći preko mosta iznad vode, da li sebi može dozvoliti luksuz da odlepi na trenutak i skoči. Akrobata se vešto uzdigao i prešao ogradu. Pustio je ruke, prevrnuvši se par puta u vazduhu. To više i nije bio čovek, već nekakvo truplo, predmet koji tupo pada. Gomila je počela da se razilazi. Skakavac je osetio nečiji pogled na potiljku, okrenuo se, ali nikog nije bilo iza njega. Odlučio je da krene ka svom privremenom poslu. Popeo se do Zelenog venca i ušao u autobus za Batajnicu. Više se nije osvrtao, čak ni dok je kupovao kartu na kiosku.

Vozio se preko Brankovog mosta. Svakog dana bi se našao tačno na sredini, iznad reke, prelazeći na suprotnu stranu grada. Naslonio je glavu na hladno staklo prozora, posmatrajući svetlucavu vodu i blatnjave talase, koji su se prostirali negde daleko ispod njega. Bilo je skoro nemoguće odrediti njihovu boju. Oči su ga pekle od sunca.

Kada je izašao iz autobusa, činilo mu se da i dalje može da oseti miris reke. Video je njive, bedne kolibe i jednu kozu, gomilu razbacanih stvari, đubre pokraj puta i stari aparat za kafu. Prošao je pored samoposluge, koja je bila nalik bilo kojoj drugoj samoposluzi iz predgrađa. Neuređena, puna starih zarđalih rafova.

Skakavac je radio kao čuvar u jednom od mnogobrojnih skladišta, dremajući po ceo dan na rasklimatanoj fotelji, ispred malog uvučenog prozora. Uglavnom je dugo i temeljno čistio zube. Ako to ne bi radio, onda je buljio u sumornu, prizemnu kuću, sa golim dvorištem preko puta. Između razbacanih cigli i kamenja, video bi poneku travku, zaboravljen tricikl, potkošulje, mrtve prozore i oljuštenu fasadu. I zatvorenih i otvorenih očiju video je isti prizor. Sivo treperava pozadina sa konopcem punim besmislenih komada oprane sirotinje. Zub ga je kljucao. Nije bilo daška vetra. Zamrznuto popodne na kraju leta.

Ugasio je lampu na stolu. Zatim je stavio veliki katanac na ulazna vrata i izašao napolje ne misleći ni na šta. Preko puta ulice neki čovek je stajao. Skakavac ga pogleda iskosa i pođe nalevo, pored tipskih kuća, sa malim dvorištima. Svuda se širio miris sela. On se ponekad šetao ulicama predgrađa, posmatrajući grudi debelih žena. Ali, smena mu se upravo završila i nije bilo potrebe da se dodatno zadržava. Hodao je polako, obasjan slabom svetlošću bandera, kakve su se nekada mogle naći u centru. Ništa nije video. Njegove cipele su se gubile u tami. Odnekud ga zapahnu miris stajskog đubriva. Rukav od kaputa mu se zakači za živu ogradu i on zastade, za trenutak, oklevajući. Dijagonalno od njega, ispred kafane, grupa ljudi se cerekala. Pili su pivo iz staklenih flaša i niko nije obraćao pažnju na njega. Skrenuo je nalevo, u Ulicu nesvrstanih zemalja, saplićući se o sitno kamenje, pored niza udžerica. U daljini se videla neka crna prilika. Preskočivši nisku ogradu, čučnuo je iza ciglenog zida. Verovatno neće stići do grada i autobusa.

Preskočivši nekoliko zidova, između zaraslih dvorišta, izbio je na čistinu. Redovi kuća su se gubili, počinjala je pruga. Iza metalne žice, videla su se nepregledna polja. Dugo je hodao po šinama. Stanična postaja se još uvek nije videla, trebalo je samo pešačiti i na kraju vozom, tj, metroom doći do centra. Skakavac se okrenu i po poslednji put, odmah iza sebe ugleda visokog čoveka. Činilo se da je ovaj zaustio nešto da kaže, ali Skakavac se nije dvoumio, brzo zavukavši ruku u prednji džep kaputa, izvukao je nož i zario ga. Čovek zakrklja i savi se napola. On pade na zemlju, a Skakavac poče da trči. Posrtao je po drvenim pragovima, nastojeći da izbegne blato i travuljinu između šina. Semafori su svetleli, naizmenično, klateći se na vetru. Spoticao se, posrtao i ponovo podizao. Približio se postaji blizu tunela. Ugledavši gomilu ljudi koja se tiskala ispod velikog sata, seo je na jednu od drvenih klupa, naslonivši se na zid popunjen belim pločicama. Dok čeka voz u svesti mu je slika vode i rečnih talasa. Mišići mu igraju i krv brzo struji venama.

Irena Javorski rođena 14.12.1983 u Beogradu, gde živi i studira Opštu književnost i teorju književnosti na Filološkom fakultetu. Objavlljivala u manjim casopisima priče. Napisala scenario za kratak igrani film „Skakavac“.