|
IZ CELOG SVETA U SRCE SVETA |
|
Prevedena književnost |
|
Mirjam Kristensen Dani su providni
Moj brat ima plave oči. Ne liče na moje. Ne liče ni na jedne oči. On gleda pravo ispred sebe.Misli na nešto. Pokušavam da pogodim o čemu razmišlja, glasno to kažem. Čuješ li, kažem, mislim da msliš na guštere. Ali moj bras se ne smeje, ne klima glavom, stoji mumalo nakrivo. Možda stvarno razmišlja o gušterima, ali ništa ne govori. Nastavlja da pravo pred sebe gleda. Nekada je, prosto, takav. Može da se smeši, može da se smeje. On može da pogađa o čemu razmišljam, ali nikada ne pogodi. Neki put bude tiho za stolom. Neki put samo ja govorim, glasno, galamim, viljuškom i nožem grebem po tanjiru. To je kad mama i tata sedi i ozbiljno se pogledavaju, žvaću zalogaj i ozbiljne poglede izmenjuju. Moj brat ništa ne radi. On ne radi ništa. Samo sedi i gleda pravo. Tada bude tiho za stolom. Tada samo ja pričam. On ne radi ništa. On samo sedi tu i hrana mu se hladi. Krompir se smežurava i riba postaje bleda. On ništa ne kaže! On ništa ne radi! A ja meljem i meljem. Na kraju vrištim. Ali niko ne čuje. Mama i tata razmenjuju svoje ozbiljne poglede i žele da se ja ne sekiram. To nema ništa sa tobom, pogledima mi govore. Ali sve ima veze sa mnom. Kažem da sve ima veze sa mnom, ali ne čuju me. Jednog dana umire moj brat. Nesreća. On pada u stari bunar i niko to ne vidi. Niko to ne čuje. Nema nikoga ko vidi kako njegovo malo telo nestaje u toj crnoj rupi. Niko od nas to ne vidi, ni mama, tata, ni ja jer mi nismo tu. Samo baba i deda su tu. A ni oni nisu tu. Oni sede na terasi i sa tog mesta ne mogu videti bunar. Oni ne vide da je moj brat otišao do starog bunara sa natrulim poklopcem. Misle da on može da se sam čuva, da se igra malo sam dok oni dremaju na terasi. Ali ne može sam da se čuva, mali je. Čujete li, baba, deda? Mali je on da se sam čuva! Ali oni me ne čuju. Malo su nagluvi, oboje, i ništa se tu ne može. Deda stoji tamo sa bratom u naručju kad mi stižemo do vikendice, mama, tata i ja. Dolazimo pešice, raspoloženi smo, lepo će biti biti u vikendici neko vreme. Radujem se kupanju. Imam plavi kupaći. Tata zviždi i mama se, smejući se, okreće ka njemu. Misli da on užasno zviždi. Ja idem prva. Tata kaže da moram da pazim da neka zmije ne leži na steni. Nije rekao šta treba da uradim ako je vidim. Možda je on mora ubiti kamenom, mislim i izgleda da svaka grančica liči na zmiju, možda je to jedna. Izdaleka se dobro ne vidi. I tada vidimo kuću, vidimo je između visokog drveća i zelenog vresa. Vidimo jednu traku tamne vode sa crvenim čamcem. Vidimo ćime koji se provetravaju na terasi. I vidimo dedu. Gledamo dedu. Ali to nije deda. Nema nikoga ko stoji tu, ja prosto prolazim kroz. Mogu li sada da se kupam, vikom pitam tatu. Niko ne odgovara. Gde mi jekupaći, mama, vičem. Niko ne odgovara. Gde si ti, gušter-dečko, vičem. Niko ne odgovara. Niko ne odgovara. Na celom svetu nena nikakvog zvuka sem moje vike. I glas postaje takva rupa kakva je uvek kad čovek viče ispred vikendice. To planine i voda čine da tako bude, rekao je tata kad sam jednom pitala. Planine i voda. Planine. Voda. Crveni čamac. Ja želim mir, vičem. Jaželim vaflere, želim sok, gladna sam, vičem. Gde mi je kupači, vičem. Derem se i vrištim. Ja vrištim i vrištim. Ali to samo planine i voda čuju. Niko ne odgovara. Odlomak iz romana
Sa norveškog preveo Marko Vuković
Mirjam Kristensen rođena je u Lingdalu 1978. godine i jedna je od zapaženih norveških pisaca najmlađe generacije. Za svoj roman Dani su providni (Dagene er gjennomsiktige, 2000.) dobija nagradu za najbolju prvu knjigu. Slede romani Oni što su napolju na kiši (De som er ute i regnvćret, 2001.) i Jedno jesenje popodne (En ettermiddag om hřsten, 2006.). Prevođena je na nemački i francuski, a ovaj odlomak je prvi prevod na srpski jezik. |
|
Iz celog sveta u srce sveta: Norveška književnost Dani su providni Čuvari sveta: Novi Jerusalim: In a Silent Way: Arhiva:
|