Tatjana Scerbina

ANINA BALSKA HALJINA

Eseji

Tatjana Ščerbina

Hiporealizam

Svakodnevno tonem u haos, santimetar po santimetar. Poklonili su mi još jednu knjigu, još jedan časopis, još jedan suvenir. Na sve strane razbacani računi, trebalo bi ih platiti, nižu se predugački stupci cifara, a na samom dnu: „Svega uplatiti – 0-00“.

Uzalud je da se udubljujem. Pre sam, mičući isnama, izučavala ruske encefalograme - svakakve ankete i rejtinge - a sada odmah idem na „svega“: gasi se mozak nacije, crvljaju se okolišni putevi, treba stresati sa sebe sve te crviće kao same vragove. Cifra za cifrom a u sumi – nula.

Dobijamo oblik (moj prekrižujući pogled stavlja križ) nalik na nišan, metu. Nula nije baš tako jednostavna: lepi se uz materijalne, nepotrebne ali ne i odbačene predmete. Uz papirić na stolu, uz pokvareni akumulator, uz kotur stare žice, uz pokidane farmerke na vešalici, uz omiljeni pulover načet moljcima, uz izvore raznih podataka – a ako nam nekad ustrebaju? Nula pretvara svoje opipljive nosioce u objekte hipotetičkog realizma. Skraćeno – hiporealizma. Hipo je signal nekakvog manjka? Pa da šta je nego manjak!

Držim u staklenoj činiji više stotina vizit-karti. Ima ih i u dve specijalne mape. Iz svih ćoškova stana vrebaju me pravougaoni kartončići sa prezimenom što govori. Na primer: „Trebaću ti za finansiranje hipotetičkog projekta“. Ako ne baš meni, onda nekom drugom. Ili ću stati u kakvo govno pa će mi zatrebati sanitarni aparat.

A kada mi je potreban taksi do aerodroma, ili majstor zbog nekog kvara u kući – u ovoj mojoj gomili informacija ništa se ne može pronaći. Potrebne su mi opipljive stvari a ne remek-dela hiporealizma! Neću se baviti malanjem stana u načelu, a tim pre – malanjem osušenom bojom što čami u ostavi. Neću je razblaživati vodom, acetonom, alkoholom, ali mi ti ne dozvoljavaš da izbacim ne samo nju, već ni tvoje pocepane džempere: „Možeš ih oparati i naštrikati šal“. Parati i štrikati, naravno, nećeš ni ti, ni ja, već - hiperjunak, koji će se odnekud pojaviti, jer nema druga posla, i nema para da kupi šal, a pogotovo stan, pa će sedeti golišav na klupici pred našim ulazom, dok para tvoj džemper po velikoj žezi. A golišav je, jer nema šta da obuče, a žega je, jer je golišav. Do zime će isplesti šal, dugačak-predugačak (radi se o tri džempera), umotaće se u njega od glave do pete, imaće i za rep, i tako, pokriven vunom, uteći će u šumu, kao suri vuk. I tamo će zavijati na Mesec dok ga lovci ne ustrele. Eto, tako se to radi u hiporealizmu.

- A tvoji stari šalovi? Da izbacimo ovaj, sivkasto beli, ućeban, od pre dvadeset godina? – Nipošto. Ako me uhvati promaja, mogu da se umotam u njega. I palicu nemoj da izbaciš. Ako u stan uleti pterodaktil, nećemo imati čime da se branimo. Nemoj da otuđuješ ni one daske, od njih se može napraviti polica. I lepo. Kada suri vuk dođe iz šume i gricne te za listove, moći ćeš da ih zaviješ belim šalom. U to će se pojaviti pterodaktil, pretučen palicom, i zakukaće iz sveg glasa. Iznerviranom i rastrojenom promajom, ne preostaje ti ništa drugo do da se zabaviš pravljenjem police. Možeš da je ofarbaš farbom reanimiranom ostatkom razređivača, i da je obesiš u kupatilu. Na policu možeš da staviš desetak knjiga, i da čitaš do mile volje, jer ćeš, sudeći po pomenutim napastima, u toaletu provoditi prilično vremena. Zauzvrat ćeš pročitati sve te knjige, neophodne za početak novog života. Jer život ne počinje samo u mladosti, već i onda kada je iza tebe podvig voštenja pterodaktila štapom, njegova predaja u paleontološki muzej, i to neki sasvim siromašan muzej, da ti ne bi prebacili da loviš u mutnom, i da se prodaješ za trideset srebrnjaka. Rusija je prilično siromašna zemlja, nema svako rođaka u muzejima Kremlja. Elem, nećeš za njega dobiti pomenutu sumu. Pterodakltili su, reći će ti, najobičniji penzioneri, i njih je mnogo, a muzealaca je malo. Pterodaktili su – černobilski komarci, avioni koju atakuju oblakodere, niskoleteće ptice. Palica postaje čarobni štapić. Suri vučić - čedo surog vuka, koga su ubili lovci. Lovci su muzealci na odmoru. Šal pronađen u šumi iskoristiće da ograde svoju muzejsku teritoriju.

Hiporealizam se ne odlikuje samo apsurdom i formalnom logikom. On je prožet slutnjom da se život smanjkava, skvrčuje u nulu: u njemu neće biti ni tako jednostavnih stvari kao što je šalče ili palica, novac će postati običan iseckani papir. Nastupiće ledeno doba, neće biti posla, pošto će svi izumreti, a ti ćeš bolestan, siromah i nesrećan sedeti na klupi pred bivšim ulazom naše srušene kuće, i grejaće te gomila poderanih džempera, a ja ću pronaći potrebnu posetnicu (ionako neću imati ništa drugo da radim) i pozvaću sanitarce da te izvuku iz govana. Mobilni telefoni će, prećutno, još uvek postojati. U Pljuškinovoj koncepciji apokalipse glavno je da apokalipsa, koja će progutati ceo svet, njega, Pljuškina, neće ugroziti. Pljuškin će živeti večno, i taj problem – kako preživeti u beživotnoj večnosti – treba rešavati bez odlaganja.

A evo šta je u stvarnosti bilo sa našim stanom. Mama je na mansardi imala ostavu za vunu – klupka, štringle, povesma, oparane stvari... i stvari, koje još nisu dočekale svoju dematerijalizaciju. Taj mamin trezor punio se tridesetak godina. Kad sam otvorila vrata tajnog sobička – izletelo je jato moljaca: bilo ih je više nego vune. Privuklo ih je brašno pod krevetom. Sada je larvi bilo daleko više nego brašna. Moljci su počeli da osvajaju novu teritoriju. To su činili i crvići malih pterodaktila, koji su grizli štapiće i glockali sasušenu boju. Apokalipsa je nastupala paralelno: za mamu lično i za njenu životnu sredinu. Mama je umirala dugo, ali ništa od svega pričuvanog nije joj ustrebalo. Da bi se moglo ući u stan a potom i živeti u njemu, nisam tražila posetnice s telefonima i nisam nikoga zvala: ušla sam u bitku prsa u prsa sa ovim puzavim i letećim stražarima haosa i vesnicima apokalipse. Srušila sam hiporealizam, sa kojim sam provela celo detinjstvo i mladost! Stolica i divana bilo je toliko, da se po stanu moglo kretati samo provlačeći se pobočke. Jer, šta ako nam iznenada dođe mnogo gostiju? Svi moraju imati gde da legnu. Mnogo gostiju nije došlo čak ni na daću: pobeda nad stražarima haosa nije išla baš glatko.

I ti me još pitaš zašto hoću sve da izbacim! Ni u jednoj enciklopediji, ni u jednom rečniku nema te reči, muzejski radnici revnosno čuvaju tajnu svoga viteškog reda. Vuku u muzeje sve što stignu, dok opština rizikuje da osvane u rupi po imenu nula.

Zato su i građani tako osetljivi na „veliki stil“ hiporealizma, i čuvaju za sva vremena sve ono što su uspeli da steknu.

Secret of Skunks

Za…(ekspresivni zvukovni niz)…li su me tvorovi.

Zimi mraz, zbog nedostatka druge hrane, normalno, guta mirise. Balkon je zaptiven, a iz ventilacionog prozorčeta – ulazi samo poznati miris izduvnih gasova. Leto sam, naravno, željno očekivala, ali ne bez nervoze: prošle godine susedi su zapatili tvorove. Prvo dva, a onda i trećeg. Nakotilo se tvorića, i sada ih ima jedanaest. Smestili su ih na terasu koja se graniči s mojom, ne samo zidom do visine glave, već i pukotinom između toga zida i staklene fasade. Za tvorove sam saznala u snu. Žega je, balkonska vrata otvorena… U praskozorje, zna se, vršljaju kućni duhovi i svakojake sablasti. Elem, iz sna me trgne glasan šum, naglo, bez dekompresije. Srce lupa, oči kolutaju – nešto se premetnulo u sobi. Nalik na džinovsku, uhranjenu, maljavu gusenicu. Nakon napete borbe stvorenje je isterano, ali je u sobi zavladao takav smrad, da nikakvo spavanje nije dolazilo u obzir. Samo košmar.

Tvor je, zapravo, skunks, samo što je jedno “američki smrdljivac” a drugo – ruski. Njegov sekret (u tome je, verovatno i suština tajne: kad je otkriješ, zakukaš) pravo je psihotrono oružje; nema potrebe za specijalcima sa pendrecima: sam se povlačiš iza linije smrada. Ljudi su počeli da ih drže umesto ljutih pasa i umiljatih maca – dva pogotka jednim udarcem. Mnogi su već prešli prag osetljivosti, sve se ovde dalo izdržati, ali bez ljubavi se ne može, pa makar i prema tvorovima. Nekada su im u selima postavljali zamke a sada, sa doslednim izumiranjem ratara, kolhoznika i seljaka kao takvih, novi ljudi sa asfalta smeštaju ih u betonske stanove, udovoljavajući svojim atavističkim porivima. Pa neće valjda kokoške da gaje! Tvorovi ne kokodaču, ne muču, ne bleje – nečujni su kao nemi film… Tu moram da priznam da maštam o njihovom predsmrtnom skičanju iz zarđalih kljusa netom izumrlog sela. I to ne onih starih dobrih smeđih tvorova, već ovog modernog, pripitomljenog albinosa, othranjenog na kašicama.

Moje krvožedne fantazije prekinute su spontano, kada su novine javile kako je jedan građanin hteo da zadavi tvora golim rukama. Reklo bi se – nevelika životinja, poput omanje mačke, pa ipak, zver sa sekretom uspela je da onesvesti svog progonitelja. Moj duševni sklop zabranjuje mi da posegnem na bilo šta krupnije od komarca, te sam sledećeg jutra izašla na terasu i, držeći desnom rukom nos a levom – ekspresivno gestikulirajući – promumlala: “Udaljite, molim vas, tvorove.” Sused me je gledao u nedoumici, milujući tvora u naručju i pružajući mi ga: “Ne bojte se, ne grize. I ne smrdi (tako su, sigurno, onomad ubeđivali sebe i da novac ne smrdi), vidite što je umiljat.” Tvorić me je drsko gledao svojim blizu usađenim očicama. Ličio je na mešavinu lisice i pitbula – samo što mu je njuška bila bezbojna, skroz beskrvna. Jer, tvor je, zapravo, vampir.

Nedavno sam čula potresnu priču od svog prijatelja: imao je kao mali dvanaest kunića. Jednog jutra svi su bili mrtvi. Nikakvih tragova nasilja, samo majušni ujed na vratu. Tvor im je ispio svu krv. Bezbojnost je tu u funkciji maskiranja, da se niko ne doseti. Bolje da ne dospeju šaka mom prijatelju, bilo smeđi, bilo albinosi, svejedno: postao je veoma radikalan. A ja sam još uvek sanjalački rasejana, pošto je sused nakon par dana premestio tvorove na drugi balkon. Sada su se šokirali susedi s te strane, i obratili mi se za savet, kao veteranki. - Zakon ne dozvoljava nikakve mere – odgovorila sam s poznavanjem stvari. Mada se nisam privikla na smrad, živim s njim, neutrališem ga mirisnim materijama koje raspoređujem duž cele linije fronta. A ona je dugačka, jer tvorovi odašilju svoj zadah kroz sve ventilacione otvore. Više ni balkon ne otvaram – ne mogu da luftiram sobu jer je sav vazduh prožet sekretom.

“Vetar promena” – eto šta je potrebno, mislim ja, sećajući se raznih pred-tvorovskih perioda svoga života. Bilo je već kada je u svim sobama vladala ustajala zagušljivost: neko iskuvava veš, neko kiseli kupus, neko farba izbledelo odelo, neko riba farmerke; i sve to upija stara ćebad, meblštof divana i fotelja… a onda je dunuo vetar promena. Zamirisao je roštilj – iz uličnih pečenjara i sa balkona gradskih stanova; pa onda – voće, dovoženo u Moskvu iz obližnjih voćnjaka; a posle je došlo vreme zastoja u saobraćaju, i sve je mirisalo na ugalj filtera i upijača mirisa; skupljači pare ugrađivani su u mnogobrojne domaće aparate; posvuda je zavladao nekakav nebiološki miris ofisa. Ubrzo se javila i primesa pregrejanog metala – kompjutera, štampača, mikrotalasnih pećnica. „Miris žene“ postao je miris pomada i parfema, a pojavili su se i muški dezodoranti. I onda – cap! Tvorovi. Zbog njih sam prestala da gledam TV, jer i tamo, ako bolje pogledam, vlada isti soj: umesto očiju - dve montirane „špijunke“ na vratima lica. To su oči koje ne gledaju u ljude, već u kameru.

Slutim da su ti ljudi, nalik na pripitomljene tvorove – šuplji iznutra. Duplja njihovog tela obavija sekret, koji bez traga rastvara sve što tamo zaluta. Zato su tako beskrvni. Da snimam horor-film, ne bih uvećavala do gigantskih razmera gorilu ili nekakvog zglavkara, već baš tvora-albinosa. Njegova formalna obležja nisu tako strašna, a to stvara jeziv efekat; jer kad znaš da je neko strašan bez ostatka, nemaš u šta da upreš prstom. Pogledajte kako je dražestan, svilenkast – trudio se da me nagovori sused, u nadi da će i mrtvački zapah sekreta da mi se dopadne.

Njegova žena im je još privrženija, čak se uvredila kad sam ih nazvala skunksevima. Jedan skunks im je pobegao, pa su svuda polepili oglase o nestanku. „Mi ga jako volimo“ – dopisala je, spremna da plati nagradu poštenom nalazaču. A narod se uspaničio, zabarikadirao, pregledao ormare – da se nije skunks negde zavukao pa samo čeka da ih poprska sekretom. Jer krzno mu ne smrdi – kao što je i red u filmovima strave i užasa: prividno mila životnja nečujno ulazi, i kroz pet minuta sve je zagađeno. Zauvek. Čak ni vetar promena, ni perestrojka, ni detaljan remont ne pomažu.

A tvorovi prosperiraju. Imaju klubove, klinike, sajtove, sekret im se zove mošus, štampaju im se priručnici sa imenikom, zaštićeni zakonom o autorskom pravu. Prekršavam zakon i navodim: mužjake je preporučljivo zvati Armagedon, a ženke – Pandora. Eto, prekršila sam.

A susede nešto ne viđam. Da ih nije snašla sudbina kunića? Da ih nisu za...(ekspresivni glasovni niz)...li njihovi tvorovi?

Sa ruskog prevela Draginja Ramadanski

Tatjana Georgijevna Ščerbina, rođena u Moskvi, završila filološki fakultet MGU. Autor pet pesničkih knjiga, zbornika eseja Azurna tablica (2003), Francuska, magični šestougao (2006), te romana Ispovest špijuna (1986) i Zaliha tvrdoće (2006). Prevodi poeziju sa francuskog.