Zeljko Mladicevic

NOVI JERUSALIM

Proza

Željko Brada Mladićević

Katarina

Kako staviti sve svoje snove (maglovita devojačka snoviđenja otelotvorena u raznobojnom papiru, jeftinoj tkanini i loše izrezbarenom drvetu, kamenu sa morskog dna, staklu ispijenih boca) u teskobu dimenzija 3 puta 4 (bez balkona, sa jednim doduše poprilično ogromnim prozorskim oknom koje je otvaralo prolaz između dvaju carstava, ovog sa centralnim grejanjem i onog bez njega), sve one znojave uspomene na noći ispunjene muškim dahom na delu kože ispod uveta, nagrizene dokumente jednog odrastanja propraćenog unutrašnjim krikom poteklim iz očaja jedne neobične adolescencije. Ta je soba trpela sve to, gutajući nevidljivu esenciju Katarininog sveta u sebe poput crne rupe. Bilo je to njeno skriveno bojno polje, skriveno od pogleda svih onih koje je prezirala, a pruženo na letimični uvid malom broju smrtnika koje bi odabrala kao Čouzen Van, nekakve ispunitelje mračnog proročanstva koje ih vodi ka razotkrivanju njene duboko skrivene tajne. Ali ni oni, poput prezrenih, nisu mogli da vide sve, već samo onaj prašinom pokriveni deo scene, malu pozornicu njenog naizgled normalnog opštenja sa stvarnošću, deo priče namerno naivno ispričane da zavara i zabludi. Stari krevet škripao je miksujući neki visoko frekventni ritam prošlih snošaja koji je poput neprekidnog eha odzvanjao negde u njenoj glavi terajući je povremeno da gori iznutra nošena neobuzdanom strašću koju nije podnosila, jer je bila jedna od retkih stvari na koje nije mogla da utiče. A želela je kontrolu.

To se moglo videti na svakom santimetru njenog prostora. Police su sadržale težinu sveta u vidu Ničea, Sabata, Gombroviča, Kiša, Dostojevskog... Imala je pregršt skarednih lutaka koje je farbala maminim karminima namerno naglašavajući kič koje su u sebi posedovale po difoltu, i bez njene nepotrebne intervencije na njima. Bile su to drage uspomene na mržnju izazvanu brojnim očekivanjima porodice koja ju je uporno podsećala da bi trebala da se, ako ne oseća, ono bar ponaša kao žensko, kupujući joj konstantno iste besmislene simbole ženskog potčinjavanja u vidu glupavih lutaka devojčica koje je prezirala daleko jače nego što su oni bili u stanju i da razumeju. Poster je okačila na zid naspram kreveta, ne bi li mogla da se u trenucima neke bolne sete vrati na ono mesto unutar sebe koje je potiskivalo tu novonastalu bol podsećajući je na jednu staru neprežaljenu koju je mogla lakše da kontroliše. Na posteru je nepoznati grafičar vrlo umešno nacrtao flašu crvenog vina koju je u sebe utopilo violončelo neobično crvene boje. Bio je to samo stari poziv na književno veče sa muzičkim intermecom, neki pitki kamerni orkestar i više pesnika koji su novembra jedne davne godine u nekom, od duvanskog dima zagušenom, prostoru listali svoje mastiljave perverzije ispresovane na tabake jeftine hartije za masovnu upotrebu. Jedan od njih bio je i On.

Katarina nikada nije idealizovala situacije, a ljude još manje. U njenom srcu nije bilo mesta za idole. Čak ni za nju samu. On je ipak bio On i uvek On, postavljen na pijedestal unutar ranjene duše, negde između leve i desne pretkomore u nekoj začaurenoj masi organske tvari, ne bi li je žuljao i grizao kad god bi se nagnula u onom smeru koji je budio duboke uspomene.

Radni sto vrveo je od papira, papirića, papirčina i knjižurina. Negde u tom haosu studentskih pobuda ležala je njena nevina poezija, neoskrnavljena pogledom stranca, ako ne računamo mamin letimični pogled, bačen na te njene emotivne žvrljotine, za koji ona nije znala. Na stolu je još stajao i stari „Pentijum“, razdrndana „dvojka“ koju je pregazilo i vreme i prostor koji je sve više bivao prepušten hartiji na uštrb tehnike koju ni sama nije preterano cenila. Računar je nužno zlo ovog tehnokratskog milenijuma, mislila je, valjda u želji da opravda postojanje ovog krvnika na svom radnom prostoru. Ponekad je nešto zapisivala i u njemu, pohranivši ovoj elektronskoj nemani deo svoje skrivene istorije. Ove večeri on joj je služio da lista po muzičkoj arhivi koju je vredno skupljala uz pomoć jednog mladog tikvana koji bi, da mu nije bilo muzike kao izgovora postojanja, verovatno nestao i izbledeo u dokolici apsolutno nezainteresovan za sve ostale dimenzije ovog sveta. Šetala je kursor po šumi direktorijuma sa muzičkim fajlovima, Peti Smit, Je Je Jes, Nutral Milk Hotel, Vajt Strajps, Nik Kejv... zaustavila se na albumu Toma Jorka. Irejzer. Dobar naslov, mislila je ispuštajući kolutić duvanskog dima iz razorenog plućnog krila. Zvuk ju je ispunjavao gotovo kao seks, kao čokolada, kao strah u očima protivnika. Pustila je Jorkov album pojačavši zvuk na potenciometru starog pojačala koje je spajalo računar i gramofonske zvučnike koje je maznula sa ćaletovog starog uređaja. Pepeljara je bila puna pikavaca. Bilo je ovo neproduktivno veče.

Učinilo joj se kako iz kuhinje mirišu mamini kolači, oni sa cimetom. Poželela je da materijalizuje ovu nevinu fantaziju, zažmurila je stegnuvši kapke našminkanih očiju tako jako da je ispustila jednu usamljenu suzu greškom, a sve u pokušaju da magičnom reči prizove onog starog dobrog duha koji će joj ispuniti svaku želju, dečiju maštariju, skrivenu perverziju. Bila je to tatina mala igra koju je igrao sa njom nekada, ona bi zatražila nešto nerealno znajući da stavlja dragog tatu na muke, a tatica bi joj u zamenu nudio smehotresni ritual sa prizivanjem nekakovog dobrog duha, lošeg izgovora za sopstvenu nemoć, ispunivši barem zakratko njenu potrebu za pažnjom. Retko kad je dobijala od svojih ono što je tražila, samo reči, male magične reči. Sve je to lebdelo u vazduhu. Mama, tata, kolači, duhovi, snovi...On.

Ugasila je cigaretu i ubacila je u nepreglednu šumu ostalih leševa pepeljare, i pevušeći refren zajedno sa razarajućim tenorom Tomovog zvučnikom iskrivljenog glasa krenula ka kupatilu da opere ono što je ostalo iza nje ovog lenjog dana. U lavabou malog, klaustrofobičnog kupatila kojem je kada samo sužavala raspoloživi manevarski prostor, ležalo je okrvavljeno sečivo čekajući da se sa njega spere trag greha kao možda i greh sam. Dok je vodom skidala slojeve ugrušaka sa metalnog oružja, otkrivala je pravu prirodu ovog nevelikog sečiva. Bile su to dugačke šivaće makaze, onakve kakve je mama imala kod kuće. Mama. Svi se pretvaramo u sopstvene majke, vrtela je nevoljno gledajući se u ogledalu valjda prepoznavši tragove svojih predaka u ponekoj crti svoga lepog lica. Neka nepravilnost, šira nozdrva, izvijena obrva, sve ju je podsećalo na majku, tetku, baku. Mrzela je sebe u sebi.

Ritual pranja prekinulo je telefonsko zvono. Jako, kao da je podešeno na frekvenciju uništenja betonske konstrukcije zgrade u kojoj je stanovala, i oštro, zaparalo je vazduh stigavši do njenog uva baš kada je brisala makaze o peškir okačen pokraj lavaboa. Samo jedan nesmotren treptaj, jedno malo otrgnuće od kontrole, u sekundi je pomislila - možda je On i odmah požele da sebe kazni zbog slabosti i gluposti. Nije smela da dozvoli toliku raskoš patnje, širenje opojnog očaja koji je kako sirena mornare uporno zvao u propast njenu emotivnu stranu, sada posle toliko vremena bez Njega, bez daha, bez znoja, bez odusustva kontrole dok je bila sa Njim. Intuitivno je znala da je ovo samo klipan sa druge strane, i bez iznenađenja kada je začula klipanovo detinjasto kliberenje, rekla je: „Gde si, mali manijače, šta ima novo u svetu nezrelih dečaka, reci mamici“.

Klipan je imao običaj da sve svoje ortakinje oslovljava istim patetičnim imenom, sve su mu bile Sojke, nešto što im je istovremeno davalo povlašćeni status u njegovom carstvu i podrugljivu konotaciju svrstavši ih tako možda i nesvesno negde ispod sebe na lestvici značaja. Katarina je prezirala tu etiketu i to ne zato što je zvučala otrcano i jeftino već zato što se mistički vezivala za nomenklaturu stvari. Cenila je ime više nego i čoveka koji bi ga nosio. Smatrala je sebe povlašćenom što je nosila svoje ime, nije olako davala da ga skraćuju, izopačuju i prljaju kojekakvim nadimcima i imenima od mila. Ona je bila i ostajala samo Katarina.

„E, ćao bre, Sojka, pa šta se foliraš kvočko, znaš da ću ušesa da ti iščupam kad te vidim“, cepao se klipan odnekud. „Rekla si ćeš dođeš 'vamo, a sad već čuka vremena mi ovde blejaž, a ti na gajbi, nemoj 'si cupi, Sojka“. Uzdržala se ovog puta, naterala sebe da se osmehne i rekla: „Šta nudiš, Šonesi, neku divlju, neukroćenu zver da me probudi večeras iz ovog mrtvila, šta si sakrio u prljavim gaćama, reci da više nisi impotentan, dragi moj“.

Šonesi, Šone ili Neša kako ga je verovatno mamica zvala, bio je frontmen D Dogsa, još jednog u nizu izgubljenih nada urbanog zvuka ovoga grada koji je svoj talenat traćio na marihuanu, „jelen“ i drndanje sa lokalnim luzerima u parku preko puta škole. D Dogs su svirali sve ono što Beograd nije mogao da svari ili razume. U moru lošeg troakordnog panka, precenjenog metala kojeg su se odrekli i matori dripci u koži, mejnstrim roka koji je počeo konačno da se dodvorava folk masi konzumenata ne bi li naplatio godine besmislenog bunta, elektro fenseraja koji je u jednom momentu obećavao promenu, lažne alternative i bezrazložnog mlaćenja gangsta repom, D Dogs su pokušavali da zvuče kao miks Sonik Juta, Studžisa, rane Discipline, Nojbautena, drugačijeg zvuka. I ponekad im je uspevalo. Šone je bio dovoljno dobar gitarista, a uprkos činjenici da ga je Katarina smatrala nepopravljivim klipanom, imao je harizmu vođe. Makar vođe lutalica.

„Ej Sojka, ne seri, molim te, dodži mi do Rupe, čeka te iznenadženje ako dodžeš“ zvučao je kao da stvarno to i misli. Gubila je interesovanje: „Šta? Brzo inače spuštam“, a on kao da se pribojava realnosti te mogućnosti, kao iz topa izbaci: „Ma upoznali nekog lujku sestro, znaš kakav lik, moraš da vidiš, evo sedi ovde s nama u Rupi i ganjamo neku ganju, pravu, rastafaraj Sojka“. Zvučao je zaljubljeno. Klipan je imao običaj da padne nisko, da počne da slinavi za stvarima koje su daleko ispod onoga što bi on mogao da predstavlja da je samo svestan minimuma utiska koji bi ostavio na druge, prevarivši ih verovatno, ali ,nažalost, nikako i sebe. Morala je da vidi ko ga je sada oduševio i čijem će se stavu sada prikloniti, rekla je da će doći da izvidi situaciju i ako su u pitanju neke klinačke fore sa bubuljičavkom koji je doneo drogu da bi ga stariji dečaci pustili da se igra sa njima, jebaće im kevu svima. Klipan je bio prezadovoljan.

Nije joj trebalo mnogo da stigne do Rupe. Taj kraj je poznavala veoma dobro, čak mnogo bolje nego deo grada u kojem je odrasla i provela dobru trećinu svog života. Rupa je bila upravo to, rupa. Tu su, osim D Dogsa ,vežbali i Plišani mališani, Brada iz Pacova sa svojim novim bendom, ponekad Danijel Kovač iz Jarbola, još neki lokalni luzeri. Mesto je uvek smrdelo na pivo. Sporadično i na marihuanu, pišaću, spermu. Volela je to mesto.

Ispred Rupe su je dočekali klipan i ostatak D Dogsa. Bubnjar je bio Kratki, mali je bio napržen na nju već dugo, ali je psihofizički bio na nivou rotvajlera Stenlija, kojeg je stalno vodio na pišanje, ružan i nabijen, kao da je uvek slinavio neku balu iz usta u razgovoru sa drugima povremeno režeći na ono što mu se nije dopadalo. Katarina ga nije udostojila pogleda. Basista je bio Mirko. Dečko je imao ukusa. Nosio je crni đubretarac i šal boemski prebačen preko vrata. Naočare su davale jedan neobičan pečat njegovom zabrađenom licu predratnog intelektualca. Podsetio ju je na nešto davno izgubljeno, ne likom naravno, nečim što je ona opisivala kao unutrašnji element, ono što ga je, skinuvši mu oklop mesa, kostiju i kože, predstavljalo kao krhko, osetljivo stvorenje, spremno na viši izazov. Imao je toga više od klipana, iako je klipan bio daleko popularniji i cenjeniji u ekipi. Mirko je podruku držao neku klinku, Katarina je nije prepoznala. Prvi put da ga je videla sa nekom devojkom, već se pitala da li uz ovakav boemski izlged introverta ide i neminovni homoseksualni put. Možda je i odahnula što se prevarila, ali kao da je osetila malu dozu ljubomore. Klinka je bila klasična tupača, nije ga zasluživala. Šone je predstavio kao Martu, Mirkovu novu muzu, na šta je ovaj samo slegao ramenima, a Marta je usiljeno krenula da priča kako je mnogo lepog čula o njoj od društva. Katarina je već počela da žali što je izašla iz kuće. Srećom, obećali su joj gandžu.

Pod pokrivačem samozavaravanja bila je naizgled spokojna, ali trava joj je pomagala da razbije tu koprenu učmalosti i da sa malo više skupljene hrabrosti pogleda sebi u lice i, verovatno, provrišti više u očaju: „Kokoško, kokoško, kokoško!“ Zato je volela travu i bojala je se, u njoj su se budili neki uspavani porivi, otkrivala je uvek neistraženi deo svoje podsvesti dopuštajući da to niko drugi ne primeti, prihvativši njihovu tupavu igru naduvanog cerekanja koje je pretilo da ih poistoveti sa razdraganim i razblejanim ovcama.

„Gde je taj rasta, Šonesi, ili si ga naduvan izmislio u naletu tvoje neiscrpne inspiracije?“ provocirala je klipana, a mali rotvajler je napaljeno zalajao: „Kaćice, ti bi da ga duvaš večeras srce, pa ne treba tebi rasta, imam i ja za duvku jednu dobru domaaaću, he he...“. „Nek ti ga poduva mama“, dobacila je i krenula u Rupu, osmišljenu da upija svu energiju raspadanja mlade duše.

Strana 2